10. 8. 2019. krenuo sam u zoru, oko 6 h iz našeg apartmana u širem centru Ohrida. Bio sam, nažalost, sam, pa se nisam nadao da ću uspjeti doći do Magara, vrha Galičice, na 2255 m nad morem.

Oko pola 7 prošao sam kraj ulaza u NP Galičica. Žive duše još nije bilo, kako sam i očekivao: jučer mi je simpatičan, mlad Makedonac rekao da se Park otvara u 7. Prošao sam pokraj rampe i nekog parkiranog kombija i lagano se počeo uspinjati  vijugavom planinskom cestom. Vozio sam se petnaestak minuta po mjestimice lošoj asfaltnoj cesti, prolazeći kroz mladu šumu i čistine. Ponekad mi je pogled odlutao na desnu stranu, prema obalama Ohrida. Malo sam se duže zaustavio na vidikovcu kraj mini-kapelice. 

  Kapelica s vidikovcem na Galičici

Ohridsko jezero u jutarnjoj izmaglici

Nastavio sam se voziti još desetak minuta i došao do parkinga s informativnim tablama. Očito polazna točka za uspon na Magaro.

Imao sam sreće da su se trojica od mene dvostruko mlađih Makedonaca, natovareni vrećama za spavanje i šatorom, upravo  spremala da na Galičici provedu noć, nakon uspona na Magare. Kad sam im rekao da bih i ja rado uživao u pogledu s vrha Galičice, bez okolišanja su mi ponudili pratnju za gore, a natrag ću se nekako snaći.

Trojica mladih makedonskih prijatelja i kumova: Kosta, Darko i Aleksandar

To je bilo baš ono što sam i priželjkivao, pa smo se upoznali i krenuli zajedno stazom koja nije izgledala prezahtjevna, barem vremenski: 4 km, 2 h hoda.

Staza je zaista dobro označena, a i nema nekih nezgodnih križanja s drugim stazama, tako da sam sve mirnije prihvaćao činjenicu da ću se natrag možda morati vraćati sam.

Uspio sam nekako držati korak s mladim Makedoncima, pričajući im o svemu i svačemu, o Hrvatskoj, Velebitu, nogometu. Kosta, jedan od trojice vršnjaka ispričao mi je zanimljivu priču o sebi i svom životu u Milanu. Naime, u Milanu je preko svojeg prijatelja upoznao Makedonku,  buduću suprugu. Inače je strastveni Juventusov navijač, a njegov kum Darko fan je Milana. Naravno da su mi obojica pokazala tetovaže na tijelu, grbove svojih klubova.

Dvaput smo malo predahnuli da nešto popijemo i slikamo se. Još nije bila neka veća vrućina, ali mi je brisanje i presvlačenje majice dobro došlo.

Zadnje slikanje, 20-ak min prije vrha

Pri kraju staze postoji i jedan strmiji odvojak kojim se prije stigne na sam vrh, ali smo mi na njega  ipak uspeli lakšom stazom, i to za nešto više od 2 h! Samo 10 min duže nego što piše na  početku puta! Umorni i uspuhani, ponosno smo pozdravili one koji su se tu već zatekli. Nekoliko Makedonaca i Slovenaca. Nije bilo neke gužve, što znači da se čovjek mogao prepustiti uživanju u pogledu na prostranstvo planina i jezera: Ohridskog i malo Prespanskog.

Ponosno na geodetskom stupu, dosad najviša točka do koje sam se popeo!

U Kostinu društvu, uz ženine sendviče i blagom povjetarcu i suncu

“Palo” je i jedno slikanje s makedonskim jogistom i planinarom, Božićevim poznanikom. Pitao me poznam li i ja našeg legendarnog alpinista i putopisca, što sam nažalost morao zanijekati. Tko zna, možda se i upoznamo na nekom vrhuncu, možda na obližnjem Pelisteru, čiji je vrh na 2601 m nad morem.

Magaro pod nogama, makedonski jogist u svom elementu

Već je prošlo 40-ak minuta boravka na vrhu pa sam odlučio poći natrag, iskoristiti povratak jednog mladog para iz Hrvatske (Hrvatske! Tko bi to očekivao.  da ne idem sam. Oni dolaze iz Rijeke, a inače su iz Delnica i Slavonije. I oni su ovo ljeto puno putovali, spavali u šatoru, pa čak i bez njega, samo u vreći – što su, zbog komaraca, jako požalili.Bilo ih je svuda, od Tjentišta, preko Crne Gore i Albanije.

Mladi par iz Hrvatske, Vesna i Hrvoje

Kad mi je mladić spomenuo da je i njemu Tirana ostala kao jedno od najmučnijih prometnih iskustava, najveći prometni kaos na Balkanu jer nema autoceste, tj. obilaznice, nisam mogao povjerovati u takvu slučajnost.

Usput smo susreli simpatične Beograđane s prelijepim dobermanom, pa sam i to ovjekovječio mobitelom.

 U društvu s dobermanom i beogradskim parom

Vesna, Slavonka, učiteljica je  po struci, dakle imali smo o čemu razgovarati i na tu temu, ali je planinarenje bilo na prvom mjestu. Malo smo se više odmarali jer je spust već bio praćen jačim suncem, a i ohridske tenisice su me počele žuljati.

I na kraju, pri povratku na sada gotovo ispunjen parking (ali bez gužve kakvu pamtimo iz slovenskih Alpa i Durmitora), još jedno ugodno iznenađenje: slavonski par srednjih godina   ispričao nam je poučnu avanturu s Durmitora, tj. Bobotova kuka: vrlo naporno iskustvo sa sretnim svršetkom.

Hrvatska ekipa na Galičici: koliko toga lijepoga za pamćenje u jednom danu!

Na izlazu iz NP Galičica

prijateljski sam se oprostio od debeljuškastog čuvara i slikali se za uspomenu. A još kad se sjetim da smo sutradan naše Riječane susreli i na autocesti u Srbiji!

Zalazak  sunca na Galičici – za makedonsko-hrvatsko prijateljstvo i ljepotu prirode. Živjeli!

 

Prekrasne sličice makedonske Kumove družine: Hvala vam, moji Makedonci, na ugodnu društvu i poslanim fotografijama.
Vaš Nikola